Zoran Pavlović ekonomista i član EWB BIH,
– BUKA PODKAST; Otjerali smo najsposobnije, o životima nam odlučuju ljudi sa kupljenim diplomama…
“Mi smo na kraju doveli čitav sistem u takvu krizu da nije bitno da li ste kupili diplomu ili ste stvarno završili fakultet, bitno je da ste politički dovoljno angažovani u partiji. Preko partije ćete dobiti posao u javnom sektoru, a kada budete u javnom sektoru, uopšte nije bitno šta radite, bitno je samo da ste samo jedan mehanizam, točak, koji će učiniti ono što mu se kaže”, kaže Pavlović u Buka podkastu.
U kakvoj 2023. godini živimo kada govorimo o ekonomiji? Živimo li bolje ili gore u odnosu na prethodne godine? Šta nam se to dešava?
Ova godina je toliko teška i neizvesna, skoro da bih rekao da je grozna, u ekonomskom smislu. Mi smo prošli period nekog relativno stabilnog života pre korone, onda smo imali dve godine koronu…godinu dana posle toga je došlo do oporavka života, ljudi su počeli da se kreću, poslovi opet da se razvijaju, da bi došli do situacije da, kada je počeo ratni sukob u Ukrajini, kompletan sistem vrednosti je opet poremećen. Između korone i Ukrajine, imali smo udare inflacije, porast cena, zbog velikog štampanja novca u Evropi i Americi i rezultat je bio to da so praktično, kao uvozna ekonomija, sve što smo morali da uvezemo je bilo skuplje i to su morali da plate naši građani. Pokušaj da se nešto olakša život građanima BiH putem umanjenja PDV-a na hranu, što su drugi radili – u Turskoj je PDV na hranu ostao 1 posto…
U Poljskoj su ga na šest mjeseci potpuno skinuli i šta su dobili – veću potrošnju ljudi koji dolaze iz Češke i Slovačke…
Ljudi moraju razmišljati ekonomski, jer vi ako ne razmišljate kao domaćin, ako niste dobar domaćin, onda ćete sigurno ekonomski loše proći. I kad god govorimo o domaćinskom odnosu, bilo da se radi o porodici, bilo da se radi o firmi, organizaciji, školi, bolnici, bilo kojoj javnoj ustanovi, pa do vlade, vi morate biti maksimalno racionalni i štedljivi, da dobijete što veći i bolji rezultat onoga što radite. Osnova ekonomije je minimum truda i maksimum uspjeha. To, nažalost, ovdje kod nas ne važi.ž
Čini se da je kod nas obrnuto…
Osnovna stvar je da smo mi nažalost sve one ljudi koji su iskusni, školovani, obrazovani, koji su uložili jako veliki trud u sve što su do sada u životu radili, praktično izbacili iz igre i izbacili iz svih ustanova gdje nam takvi ljudi trebaju… Mi smo došli u situaciju da ljudi sa kupljenim diplomama odlučuju o realizaciji nastavnih programa, o kvalitetu đaka, učenja, o kvalitetu javnih ustanova i njihove realizacije…Zamislite situaciju da će Šume Srpske, koje su ponovo dobile šumu na upravljanje, ponovo napraviti gubitak… Sve se poremetilo i na kraju sve moramo da platimo mi kao građani koji žive u BiH.
Kažete “ekonomski grozna godina”. Za nekog je više grozna, za nekog gotovo nimalo… Naše vlasti se ponašaju kao da ekonomske krize ne postoje…i dalje se kupuju luksuzni automobili…vi ste u pripremi ovog razgovora naveli pet primjera, možda ne bi bilo loše za građane da navedemo nivo rastrošnosti u ekonomski kriznoj godini…
Ono što je bitno reći jeste da se upravljački sloj, ljudi koji su u vladi i javnim institucijama, javnom sektoru, oni su potpuno izgubili kontakt sa realnim životom i kada razmišljaju ili odlučuju, tenderuju kupovinu skupih automobila i kad ih neko pita ‘zašto to radite’, oni kažu ‘pa to nam pripada’… Pojam ‘pripadati’ ili ‘imati pravo na trošenje’, to nema nikakve veze sa realnim životom, kada govorimo o javnim uslugama, javnom sektoru. Ono što mene najviše pogađa jeste potpuni gubitak odnosa prema realnom životu ljudi koji su u javnom sektoru. Mi smo na kraju doveli čitav sistem u takvu krizu da nije bitno da li ste kupili diplomu ili ste stvarno završili fakultet, bitno je da ste politički dovoljno angažovani u partiji. Preko partije ćete dobiti posao u javnom sektoru, a kada budete u javnom sektoru, uopšte nije bitno šta radite, bitno je samo da ste samo jedan mehanizam, točak, koji će učiniti ono što mu se kaže.
RADI ŠTA TI SE KAŽE I NE TALASAJ
Ja imam slučaj prijatelja koji je bio pomoćnik u Preskoj upravi i to dobio posao da unaprijedi rad Poreske uprave…i on je počeo to da radi i onda su ga kolege pitale šta on to radi, a on kaže ‘radim svoj posao za koji primam platu’, a oni kažu ‘nemoj da talasaš, samo stvaraš nove zadatke ili nove obaveze da nešto učimo’… A čitav život je u stvari u pravljenju napretka, boljitka, ne samo za sebe lično, što je postalo primarno danas u BiH, nego pre svega za građane za koje ti ljudi rade, jer oni su zaposleni da rade da bi građani bolje živeli. U engleskom jeziku civil servant je sluga naroda i najveći grijeh je ako se ogriješite na bilo koji segment života, posla, koji treba da bude okrenut boljem životu građana. Kod nas je postala obrnuta situacija, ako se ponašate osiono, direktorski, ako ne poštujete prava radnika, ako ne isplaćujete doprinose, nema konsekvence, nema kazne…I kad nema kazne, ljudi se vrlo brzo prilagode novom ambijentu. U bivšoj Jugoslaviji, u kojoj sam ja živio i radio, sve je bilo kontrolisano i kažnjivo. Pošto toga danas nema, onda je zaista upitno da li treba da budete častan i pošten čovjek ili treba da iskoristite priliku, jer kada vidite mladog čoveka koji sedi u kafiću celo prepodne sa skupim autom koji je parkirao ispred, komentar je ‘on se dobro snašao’. To znači da je nekoga oštetio, od nekoga nešto ukrao, nekome učinio štetu u svoju korist…Tako da smo potpuno narušili koncept moralnosti, odnosa prema radu… Ljudi sa najboljim ocenama, najbolji đaci na fakultetu ne mogu da dobiju poziciju asistenta, što bi bilo prirodno i normalno, jer takve ljude treba sačuvati, jer oni treba da prenesu sva ta znanja i trud na nove generacije…
Pavlović navodi uspješne primjere u ekonomiji, kojih, uprkos svemu, još uvijek ima.
Ima dobrih primera, radio sam neke projekte u Novom Goraždu i Goraždu, oni su mali kanton, 30 hiljada ljudi, i objektivno nisu imali čak nikakve prihode da prežive kao kanton. Na moje pitanje šta misle da urade, oni su se dosetili i otišli su kod gospodina Hastora, koji je većinski vlasnik Asa holdinga odnosno Prevent grupe i rekli ‘vaša majka je iz Goražda, mi smo jadna, bedna, tužna sredina, treba nam neka investicija. Ako vi trebate negdje investirati, bilo bi divno da dođete u Goražde, daćemo vam sve džabe, ne košta ništa, samo dođite… I on čovek odluči, trebala mu fabrika auto sedišta i on ode i napravi fabriku u Goraždu, pored ruševine gde je nekad bila proizvodnja eksploziva u Goraždu. I ne bude to dovoljno, nego on zovne svog druga Bektu, opet naš Bosanac iz Nemačke koji se bavi preciznom tehnikom, vagama i tako dalje, i otvori čovek drugu fabriku pored nje koja se zove Bekto preciz. Ne bude ni tu kraj priče, nego njih dvojica koji su bili zadovoljni celom pričom ispričaju to svom prijatelju Nemcu, tako da Nemac sad pravi treću fabriku. Ko tu radi? Rade svi od Foče do Rudog. Prema tome, dobrih primera ima, ali mora biti i ambijent, gde kad dođete na sastanak vas treba da gledaju kao malog boga koji će tu da uloži, da donese posao ljudima.
Nažalost, toga u Republici Srpskoj nema, kaže Pavlović.
Naprotiv, sećam se samo tužne informacije koju je objavio načelnik Opštine Berkovići. Berkovići su selo, ali imaju status opštine i imaju budžet od 2 miliona maraka. Tužno je objavio u medijima ‘sve smo uradili da napravimo projekat vetro elektrane, sve smo dogovorili sa inestitorom, investitor dogovorio sa nemačkim KWF fondom, koji je zbog nezadovoljstva nemačke vlade – pošto je to fond koji pripada nemačkoj državi – upravljanjem i politikom Republike Srpske odlučio da više neće finansirati projekte u Republici Srpskoj. Berkovići su ostali bez prihoda od milion maraka godišnje, dakle, 50 posto budžeta bi bilo samo iz tog projekta. Ako ne radite dobro, ako stvarate političku klimu koja odbija investitore, ako to prepoznaju države, ko će da dođe u Republiku Srpsku? RS je možda, kao i BiH, ali slabo naseljena, prirodno značajno zaštićena i potencijalom jasno prepoznata za mnoge projektne aktivnosti pogotovo danas kad je Evropa prestala da koristi fabrike u Rusiji, a porušene su i slupane u Ukrajini. Neki kapaciteti bi se mogli vrlo lako preseliti, na kraju krajeva, Gradiška ima poslovnu zonu, kvadratni metar za investitora košta 3 marke…Hoću da kažem, mi smo neke lokalne uslove stvorili, ali politička situacija u BiH ne daje dovoljno sigurnosti stranom investitoru koji treba da donese svoj novac i ovde uloži. A u međuvremenu, gubimo radnike, pa je samim time upitno i da li bismo mogli obezbediti radnu snagu za neki novi projekat.
POGLEDAJTE CIJELI PODKAST